In memoriam – Slavica Matijašević (1959-2016)

Mnogo puta sam u mislima započela ovaj tekst, iskrsnu delovi rečenica nejasno povezani, uspomene, razgovori…  ali ubrzo stanem. Sve obrišem, zgužvam, bacim.  Ništa se ne čini dovoljno dobro, dovoljno precizno, dovoljno jasno. Ništa se ne čini – dovoljno. Iz straha da ne zazvuči patetično, i sad oklevam. Tu se setim kako bismo pišući neko stručno mišljenje, dopis, projekat ili bilo koji drugi zajednički posao, zastale na nekom mestu birajući formulaciju ili najprecizniji izraz. Kratko u tišini, svaka za sebe, pa razmatramo dok se ne usaglasimo. Pomislih, kako mi treba sad takva jedna tišina, bar na tren, s nekim ko bi znao koja je to prava reč, s nekim ko je znao toliko pravih reči. Slavica.

Slavica Matijašević, rođena Šelemba, bila je izuzetan đak tokom celog svog školovanja. Završila je OŠ „P.P.Njegoš“ u Vrbasu, a potom i našu Gimnaziju, društveno-jezičkog smera. Posle položene mature, Slavica je upisala i završila Odsek za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kao tek diplomirani pedagog, kratko radi u OŠ „Svetozar Miletić“ u Vrbasu kao nastavnik razredne nastave – učiteljica, čega se vrlo rado sećala. Uskoro postaje prvi pedagog u  Gimnaziji i stiče mogućnost koju je znalački koristila da ostvari svoje opšte i pedagoško znanje, kao i svoje inovativne ideje. U tome je nailazila na otpor onih koji su se teško privikavali na nove principe savremene pedagogije, što nju, kao vizionara, nikada nije pokolebalo na putu ka ciljevima.

Od tinejdžerskih dana bavila se atletikom, trčanjem. Bila je članica OAK „Vrbas“, i kao talentovana sportistkinja, prihvatajući načela sporta, onog nekadašnjeg, čisto amaterskog, godinama pobeđivala u mnogim uličnim trkama grada i omladinskim krosevima, ali i na takmičenjima širom bivše, socijalističke države, kada su se cenili vrhunski rezultati sportista-amatera.

Slavica je imala još jednu strast – modu. Uvek elegantna i moderno odevena, damski je nosila svoje kreacije, a kao odgovor na upućen kompliment, ponosno isticala da ju je njena ćerka Mila u tome nadmašila. Volela je putovanja i muziku , i kako je govorila, samo njen sin Milton zna da odabere note koje odgovaraju njenom senzibilitetu i raspoloženju.

U jedno sam sigurna: Slavica nije volela hvalospeve. Puštala je da njen rad govori o njoj. Biti pedagog nije bio njen posao, to je bio njen poziv. Usudiću se reći, možda i njena svrha. To mogu da prepoznaju svi oni u čijem je životu ostavila trag.  Vođena visokim moralnim načelima, uvek posmatrajući širu sliku i vodeći se time šta je najbolji interes učenika, mnoge zahtevne i konfliktne situacije maestralno je rešavala. Generacije učenika koje su sa Slavicom bliže sarađivale i imale priliku da od nje i uz nju uče, postajali su vršnjački edukatori, mladi lideri, a danas su mnogi od njih uspešni mladi ljudi, za koje će se tek čuti. Svakom od njih Slavica je svojim negujućim pristupom i bezrezervnom podrškom pružala priliku za lični rast. Najpre bi svojim posebnim senzibilitetom i stručnošću procenila šta je potreba tog deteta, šta je njegova snaga, a onda stvorila uslove u kojima bi procvetalo. Više puta sam bila svedok da su, u takvim okolnostima, ta deca postala najbolja verzija sebe.

Slavica je bila strastveni borac za dečija i ljudska prava, negovala toleranciju različitosti i verovala u dobro. Iako je to, u njenoj ličnoj priči, bilo ponekad veoma teško, znam da od ideje dobra nikad nije odustala. Volonter u duši, neumorni aktivista, podsticala je mlade, ali i kolege i saradnike da unaprede svojim idejama obrazovanje, kulturu i sam život. Nemoguće je govoriti o svim akcijama i edukacijama čiji je inicijator i nosilac bila, jer ih je bilo bezbroj, čini se. Kroz projekte koje je vodila mnogi su učenici imali priliku da vide neke druge zemlje, upoznaju svoje vršnjake iz Švajcarske, Nemačke, Amerike, osete iskustvo različitosti i prošire vidike. Pomogla je osnivanju prvog Učeničkog parlamenta u školi i razvijala ideju o participaciji mladih. Osnovala je i vodila Udruženje građana “Osmeh“, mesto gde su dolazili mladi i gde su začete mnoge dobre ideje, koje bi kasnije prerasle u velike priče. Bila je najbolji đak, jer je živela princip celoživotnog učenja, neprekidno se usavršavajući u svim oblastima koje se tiču unapređenja života, prateći evropske i svetske trendove u oblasti ljudskih prava, multikulturalnosti, kao i novine u samoj struci.  Ponekad neshvaćena, uvek ispred svog vremena.

Britkog uma i vedrog osmeha, duhovita, uvek mlada, spremna da sasluša i posavetuje, ali i da iskritikuje, uvek uvažavajući ličnost sagovornika i nikad ne prelazeći granicu lepog vaspitanja. Svoja je znanja, iskustva i veštine nesebično delila, to zna svako ko je imao tu privileguju da od nje uči.

Nikad površna i u svemu posvećena. Posvećena porodici, majčinstvu i deci, pozivu, poslu, prijateljima, učenicima, znanju.

Gimnaziji je ostavila pravo blago.

O nedostajanju ne mogu da govorim. Mogu da govorim o velikoj zahvalnosti jer mi je dato da imam takvog mentora, učitelja, saradnika i prijatelja kao što je bila Slavica Matijašević. Ugradila sam je u sebe, povremeno odjekne, bude divno i bolno istovremeno. Nadam se da ću nekada nekome i ja moći da vratim sve ono što je Slavica meni dala. Ili bar jedan deo.

Marija Trubint Tot i Svetlana Mandić sa najbližim saradnicima

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Ostalo i označen sa , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s